Abstract
<jats:p>Послије слома највећег дијела Републике Српске Крајине 1995. године, више од 220.000 крајишких Срба избјегло је из Републике Хрватске. Операције хрватских оружаних снага Бљесак и Олуја довеле су до етничког чишћења Западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и Сјеверне Далмације, а највећи дио српског становништва из тих регија наставио је живот у избјеглиштву – махом у Републици Србији, али и у Републици Српској, Републици Црној Гори и многим државама свијета. Протјеривање већег дијела крајишких Срба са њихових вјековних огњишта уништило је аутентичну културу српског народа са крајишког подручја, која је представљала посебан сегмент свеукупне културе српског народа, али и културне шареноликости Републике Хрватске. Премда је завичајност нестала, културну посебност, менталитет и језик тог становништва требало је очувати. Очување крајишког идентитета није било ствар државне или неке друге системске политике, већ искључиво иницијатива појединаца или група. Основан је низ завичајних удружења и културно-умјетничких друштава, а штампан је велики број књига завичајних писаца и завичајне тематике у којима се чувао језик „старог краја“. Очувању крајишког идентитета доприносиле су и различите манифестације, од комеморација за убијене у нападним операцијама хрватских оружаних снага, до завичајних вечери посвећених селима, градовима или регијама из којих су Срби прогнани. Такође, крајишки Срби су заузели и одређено мјесто у популарној култури, појављујући се у филмовима, серијама, књижевности, а њихов особени музички израз добио је размјере субкултурног феномена.</jats:p>