Abstract
<jats:p>Институт права прече куповине јавља се у два појавна облика, као законско и уговорно право прече куповине. Оба облика омогућавају одређеним лицима да имају приоритет приликом куповине одређене ствари или права, пре него што се иста понуди на отвореном тржишту или другим потенцијалним купцима. Њиме се не стиче никакво непосредно овлашћење на ствари, већ се активира када власник одлучи да прода ствар или право, а то се никада не мора десити. Уговорно право прече куповине, настаје сагласношћу воља уговорних страна и користи се у правном промету онда када је важно очувати одређене пословне односе или заштити интересе страна. Основ ове врсте права прече куповине налази се у споразуму уговорних страна, односно у њиховој сагласности воља, која се може манифестовати као засебан уговор о праву прече куповине или као клаузула у оквиру неког другог уговора, најчешће уговора о купопродаји. Уговорно право прече куповине регулише прелиминарни и потенцијални однос између имаоца права прече куповине и власника ствари. У пракси, најчешће предуговор регулише прелиминарни, а позив да се упути понуда потенцијални однос између ових лица. Сходно томе, произлази да ова два института деле бројне сличности са уговорним правом прече куповине. У раду представљамо резултате теоријско-емпиријског истраживања које за циљ има да идентификује и прикаже сличности и разлике између уговорног права прече куповине и предуговора, с једне, и позива да се упути понуда с друге стране.</jats:p>