Abstract
<jats:p>Нема никакве сумње да смо савременици краја западноцентричне (американоцентричне) слике света а да на светској политичкој сцени ступају нови играчи и простори. На овакав закључак упућују многобројни показатељи, од кризе неолиберализма, преко демографске кризе, до краха једног псеудокултурног модела који је изгубио некадашњу привлачност за остатак света (концепт Америке као идеје). У средишту „новог вишеполарног света“ поново је „евроазијскоафрички континент“ с новим – старим актерима, и њиховим перцепцијама светске картографије. Намера овог рада је да најпре, на основу материјала добијеног применом методе полуструктурисаног дубинског интервјуа, анализира међуетничке односе (посматрано из угла српске заједнице), током периода ʻнормализације односаʼ Београда и Приштине, чија је сврха била да допринесе општој безбедности, посебно српској ʻмањиниʼ и коначном помирењу сукобљених страна. Анализом материјала поткрепљеног одговарајућом литературом и изворима, у раду се тврди да је процес тзв. нормализације односа до садашњег тренутка његове реализације, искоришћен за геостратешки и геоекономски експанзионизам албанске етничке групације, оствареног уз благонаклоност и подршку евро-америчких носиоца безбедности на Космету под чијом медијацијом се и вршио дијалог. Добијени резултати у складу су са чињеницом да је српска заједница, чија безбедност је премда осигурана међународним уговорима са Западним гарантијама, и даље објект етнички мотивисаног насиља услед чега бива изложена политичким, економским и социјалним притисцима. У том смислу у раду се указује и на нову могућност, која се у новим геополитиким временима пружа Србији посебно у одбрани Косова и Метохије и очувања националног суверенитета и интегритета државе.</jats:p>