Abstract
<jats:p>Самостална заштита државине, независно од тога да ли је њено постојање направу засновано или не, њено једино је универзално правно дејство, без обзира нањене врсте и својства. Право на заштиту државине првенствено се остварује успецифичном судском поступку. Скоро сви савремени правни поретци, који суизграђени на римској правној традицији, пружају држаоцу могућност остваривањаправа на заштиту државине судским путем у посебном поступку. Заштита државинеима смисла само ако се сметање државине отклони, односно државина васпостави,хитно и делотворно. Једино у том случају судска заштита државине може испунитиосновни циљ права на заштиту државине – спречавање самовласног поступања,односно, самовласне промене фактичких односа поводом ствари. Брзини иделотворности судског поступка за заштиту државине доприноси и ограничењепредмета расправљања и доказивања. Расправљање у овом поступку ограничено јесамо на претресање и доказивање чињеница последњег стања државине и насталогсметања а искључено је претресање о праву на државину, правном основу државине,својствима државине (савесности и законитости) као и о захтевима за накнаду штете.Ипак, то не значи да су наведене две чињенице једини предмет расправљања идоказивања. Законске одредбе о ограничењу предмета расправљања и доказивања,није могуће доследно спровести. У раду смо навели само нека од тих правних ичињеничних питања и тиме покушали да илуструјемо релативност поменутихзаконских одредаба и указали на неке предлоге de lege ferenda.</jats:p>