Abstract
<jats:p>Последњих деценија реаговање на малолетнички криминалитет, али и друге проблеме у понашању деце и младих, фокусирано је на примену неинституционалних санкција и мера путем којих примарно треба задовољити васпитне и образовне потребе деце и младих. Иако је, сходно Конвенцији УН о правима детета и другим међународним документима, првенствени значај дат најбољем интересу детета и његовој будућој реинтеграцији, приметно је да се траже и адекватна решења за мањи број малолетника који врше тежа кривична дела и посебно кривична дела из области насилничког криминалитета. Зато треба постићи баланс у примени институционалних и алтернативних санкција и мера. Имајући у виду наведено, аутори су настојали да сагледају нормативне оквире више европских земаља који се односе на примену санкција неинституционалног карактера и превасходно санкција које се примењују у заједници, са циљем утврђивања извесних сродних тенденција или пак различитости. Примењени су нормативно-логички метод и метод анализе садржаја, а рад се завршава препорукама које би могле бити од утицаја на систем реаговања на малолетнички криминалитет и делинквенцију у Србији.</jats:p>