Abstract
<jats:p>Овај рад истражује феномен „Мојсињске Свете горе” кроз призму византијске војно-стратегијске мисли и концепта „меке моћи”. Насупрот традиционалном историографском ставу да је овај исихастички центар настао искључиво као производ повлачења монаха у „пустињу” крајем XIV века, ау- тор указује на знатно старији континуитет овог простора. Анализом положаја кључних утврђења (Сталаћ, Бован, Трубарево) и постојања старијих архео- лошких слојева (X–XII век), рад поставља тезу да је концентрација анахорета на стратешки виталној „Капији Поморавља” служила као свесна пројекција царског утицаја. У раду се даље разматра византијска доктрина „праведног рата” и употреба мисионарства као инструмента хибридног ратовања током епохе Комнена. Посебан фокус стављен је на деловање Теофилакта Охридског и његов концепт прилагођавања хришћанства „варварима” као вид културне и политичке асимилације у пограничним областима.</jats:p>