Abstract
<jats:p>У раду испитујемо везу између културно и историјски утемељеног спиритистичког дискурса и процеса дезинтеграције реалистичког поетичког модела. Применом херменеутичке методе, рад комбинује интерпретативну анализу књижевних текстова са историјско-дискурзивном реконструцијом културног контекста. Циљ рада је да покаже како спиритистичка парадигма, као облик интелектуалног отпора позитивистичком рационализму, омогућава увођење немиметичних и фантастичних елемената у књижевно стваралаштво. Промене нису видљиве само у тематском репертоару већ и у мотивацијском систему. Дакле, спиритистички елементи у делима посматрају се као симптоми шире епистемолошке промене која је условила поетичке трансформације у српској књижевности деветнаестог века. Рад указује на то да спиритизам у одабраним књижевним делима Симе Матавуља, Драгутина Илића и Лазара Комарчића функционише као механизам поетичке субверзије реализма, што га чини релевантним предметом научне анализе у оквиру књижевне поетике и историје.</jats:p>