Abstract
<jats:p>У песми „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарскојˮ Љубо мира Симовића огледа се карактеристична поетска тежња послератног српског модернизма ка повратку средњовековној песничкој традицији и православној духовности. Посезањем за Богородичиним ликом и поетиком црквене поезије песник гради песничко-молитвени текст у чијем је средишту фигура Богомајке, изграђена комбинацијом теотоколошких химнографских мотива. Ипак, Симовићево поетско-химнографско обраћање Марији Богородици не доводи до спасења, будући да остаје ограничено на естетску вредност, сведочећи о немогућности послератномодернистичке поезије да обнови изгубљени смисао и превазиђе искуство духовне празнине. У том смислу, песник врши значајно померање у односу на химнографију: уместо да му у првом плану буду теолошки и сотериолошки захтеви, он на њихово место поставља поетске и естетске, као, како се показало, једине могуће.</jats:p>