Abstract
<jats:p>У раду је дат постструктуралистички приступ поезији Чарлса Симића, који ревидира значење објеката кроз свој став о њиховој иманентној симболичкој могућности. Премда је Симићев нагласак на објективитету, он уједно трага за дискретном метафизиком свакодневног живота и реконструише провизорне слике значења које је у својој аксиоматској стварности „измичуће” и „неописиво”. Објекти његове поезије чине стварност парадокса, коју песник сматра универзалном емпиријском стварношћу, будући да се значења објеката смењују сходно субјектовом приступу њима. Средишњи проблем рада, у том смислу, јесте однос Симићевог лирског субјекта и Другог, као система културних идејā стварности и идентитета у учењу Жака Лакана. Како недостатност поетског језика чини идеје релативним, Симић их сматра секундарним у односу на објекте, који за њега амблематизују не само метафизику већ и субјектово задовољство спознаје. Проистекла из сфере имагинарног, спознаја нужно припада емпиријској креацији, те се Симић иронијски дистанцира од ма каквог трагичког обрасца о коме пева.</jats:p>