Abstract
<jats:p>Први посебан програм за заштиту потрошача на нивоу ЕЕЗ (односно ЕУ) донет је 1975. године, што је био темељ за све већи броју разноврсних директива (више десетина) и прописа у области заштите потрошача, с циљем постизања високог нивоа заштите потрошача, на јединственом тржишту Европске уније. У праву ЕУ је прихваћен концепт просечног потрошача који је добро обавештен, довољно пажљив и брижан. С обзиром на то да су сва физичка лица потенцијални потрошачи и да потрошачи нису хомогена него хетерогена категорија људи, овај концепт је апстрактан, рестриктиван и објективан, јер правна заштита потрошача није зависна од индивидуалних особина појединачног потрошача. Ипак, овај рестриктивни концепт просечног потрошача амортизује се концептом „рањивог потрошача“, чија је рањивост резултат менталне или физичке слабости, старости и сл. Такође, ни категорија рањивих потрошача није хомогена него хетерогена. Динамичан технолошки развој доводи до нових производа, модификације постојећих, до нових начина дистрибуције и продаје, нових услуга, као и нових начина пружања услуга. Отуда мора да се прихватити емпиријски утемељени приступ идентификацији просечног потрошача (и рањивог потрошача) како би се избегао ризик да се превише удаљимо од правне и тржишне реалности. У том правцу мораће да иде и судска пракса у конструкцији просечног потрошача, откривајући дистанцу између закона и стварности.</jats:p>