Abstract
<jats:p>утор у раду чини нормативни, упоредноправни и критички осврт на најважније карактеристике различитих врста фидуцијарних послова генерално, а потом и на конкретне модалитете фидуцијарног преноса својине, стављајући у научни фокус оне врсте које су у европскоконтиненталном (али и у англосаксонском) савременом праву најзаступљеније, разматрајући их као потенцијалне пелцере и за будуће српско грађанско право. Једним од два досад израђена (а неусвојена) нацрта – Нацртом законика о својини и другим стварним правима Србије из 2011., предложено је премијерно увођење фидуцијарног преноса својине на нивоу опште норме и у будуће српско право – у форми „поверене и очекиване обезбеђујуће својине“. Стога, аутор у раду вредносно оцењује и овај законски предлог, компарира га са иностраним решењима, класификује и критички оцењује врсте овог института које постоје у иностраном грађанском праву и доктрини, са акцентом на два најзначајнија модалитета – обезбеђујућа и управљачка фидуција (траст), уз сумарни осврт и на остале врсте, а у циљу конципирања што оптималнијег предлога за српско право de lege ferenda. Аутор се залаже за институционализовање овог права и у будућем српском стварном и грађанском праву, превасходно у улози атипичне реалне гаранције, али и у другим афирмисаним модалитетима, што је већ дуже тренд у различитим националним европским регулативама, али и на нивоу наднационалног (тзв. „меког“) грађанског права ЕУ, са којим домаће грађанско право настојимо ускладити.</jats:p>