Abstract
<jats:p>Најбољи интерес детета је исконска цивилизацијска друштвена тековина коју препознаје и право. Принцип најбољег интереса детета постојао је значајно пре настанка и афирмације идеје права детета. Ипак, усвајањем Конвенције УН о правима детета, овај принцип је у контексту права детета добио нову снагу, садржину и домашај. Међутим, истовремено је у делу правне теорије дошло до критичког преиспитивања концепта најбољег интереса детета, уз уважавање циља који иза овог принципа стоји, односно добробити детета. У том смислу, постоје мишљења да превелика неодређеност најбољег интереса детета може изазвати у пракси проблеме приликом примене наведеног принципа. Недостаци који се препознају означају се као недостатак видљивости, недостатак правичности и недостатак одговорности, указајући како се под маском најбољег интереса детета могу остваривати интереси других лица, како се интереси других лица могу апсолутно занемарити на рачун интереса детета које одговарајући органи могу утврђивати на основу превелике дискреције. Ипак, и поред своје несавршености, најбољи интерес детета остаје најсвеобухватнији и најдекватнији инструмент остваривања и заштите права и интереса детета. Тако, идеје које су произашле из етике старања, попут принципа првенственог старања не могу имати домашај најбољег интереса детета, нити га заменити. Међутим, о етици старања и узајамној и међусобној одговорности чланова породице и других учесника породичних односа свакако мора се водити рачуна приликом примене концепта најбољег интереса детета.</jats:p>