Abstract
<jats:p>Право на колективно преговарање представља кључни инструмент уређивања радних односа и заштите интереса запослених и послодаваца кроз дијалог, компромис и заједнички споразум. Ефикасност овог механизма зависи од репрезентативности и аутономије социјалних партнера, као и од њихове спремности на добру веру и међусобни договор. Колективно преговарање омогућава регулисање услова рада, унапређење организације рада и побољшање радне продуктивности, истовремено промовишући стабилност и поверење у радним односима. Истовремено, оно служи као средство решавања конфликата и подстицања социјалног дијалога, при чему баланс интереса и отворена комуникација играју кључну улогу. Право на колективно преговарање тако постаје фактор који не само да штити права учесника у раду, већ и подстиче ефикасније и демократски устројене радне односе, доприносећи дугорочној стабилности и развоју радног окружења. У раду, ауторка приказује сумирано стандарде од значаја за утврђивање права на колективно преговарање у оквирима међународних и домаћих стандарда.</jats:p>