Abstract
<jats:p>Питање да ли се, како и шта може мислити о сивој боји, подстакнуто студијом Петера Слотердијка о теорији боја (пре свега о сивој), послужило је као полазиште у истраживању вред- ности које обликују климатски оквир фикционог света Гробнице за Бориса Давидовича Данила Киша. Осврт на роман Башта, пепео омогућио нам је да уочимо како сива боја има важну атмо- сферичку и симболичку функцију у Кишовој нарацији. У Гроб- ници смо издвојили нека карактеристично сива обележја, попут застава, кућа, очију, метала (гвожђа, челика) и камена. Посма- трали смо их не само у њиховој симболичкој функцији, већ и у значењу које имају за Кишову поетику. Будући да се сива боја најчешће препознаје кроз свој отпор процесима стабилизације и симболичког позиционирања, указали смо на различите коно- тативне перспективе употребе сиве у Кишовој књизи. Проми- шљање сумње као конструктивне компоненте Кишове поетике створило је оквир у којем смо настојали да покажемо целину те поетике као израз сивог сликарства.</jats:p>