Abstract
<jats:p>У раду се анализира Кишова Гробница за Бориса Давидовича кроз поетику замки, што се односи како на саме приче Кишовог романа тако и на романескну поетику и аутопоетику као поетику замке. Будући да се роман отвара причом („Нож са дршком од ружиног дрвета”) о замкама а да се завршава Дармолатовљевим хватањем у замку коме писац, као објављено, аутобиографско Ја, не жели или не сме да присуствује, сматрамо да је поетика замке, као добро темпираног, прецизно намештеног механизма, који остаје сакривен, изненађује и шокира онога који се у замку хвата, послужила Кишу као идеална метафора да путем ње оствари фабу- ларну и сижејну комплексност, замршеност, заплетеност свих седам прича Гробнице и да на исти начин и уз помоћ исте метафоре исцрта епохални, онтолошки, друштвенополитички и метапое- тички профил свога романа. Циљ рада је стога да покаже битност и релевантност коју ова метафора и облици и начини њене реализа- ције имају за разумевање Гробнице за Бориса Давидовича.</jats:p>