Abstract
<jats:p>Рад се бави третманом времена у роману Сузни крокодил Милоша Црњанског, полазећи од претпоставке да недовршеност дела није последица спољашњих околности, већ поетички промишљена стратегија. Циљ рада је да покаже како једнодневни временски оквир, испуњен бројним аналепсама и пролепсама, постаје кључни организациони принцип романа и основни носилац његовог смисла. Методолошки, рад комбинује наратолошку анализу времена са теоријским увидима Полa Рикера и Ридигера Зафранског о односу приповедања и људског времена, уз упоредно сагледавање места романа у оквиру прозног опуса Црњанског. Посебна пажња посвећена је различитим временским перспективама три главна лика, као и хронотопу Београда, који спаја приватно и јавно време. У закључку се показује да време у роману функционише као посредник свести и средство психолошке карактеризације, да један дан садржи наративну суштину дела, те да се недовршеност може читати као облик модернистичког промишљања немогућности заокружене целине. Тако Сузни крокодил бива реинтерпретиран као поетички значајан текст, који захтева ревалоризацију у оквиру стваралаштва Црњанског.</jats:p>