Abstract
<jats:p>У раду се анализира се онтопоетички профил приповетке која је у досадашњим тумачењима била махом пренебрегавана као један од примера „социјалнореалистичког дискурса” у Васићевом приповедању. Усредсређујући се на модернистичко залеђе, јасно исказано и проблемски постављено у самом наслову дела, настојаћемо да покажемо специфичан модел којим се наизглед непроблематична карактеризација јунака, његова еволуција и пут сазревања у будућег осветника-револуционара, разара са становишта саме нарације, захваљујући којој се урушава и преиспитује његов онтолошки статус. Посебан начин којим се ова диспропорција постиже, не толико понирањем у психологију главног јунака, већ кроз сукоб наративне и публицистичке „истине”, као афирмације и истовременог оспоравања идеје (идеологије) водиље којој (у идеолошком преображају) треба доспети, чини ову приповетку особитом у односу на све остале приповетке Утуљених кандила. Наместо индивидуалног раслојавања уочава се приповедно раслојавање, које се постиже укључењем подтекста, чиме се могућност симболичког рашчитавања лика проширује и из епохалне садашњице, која је доба радничке обесправљености и предреволуционарних друштвених превирања, преноси на (могуће) алегоријско поистовећење са Христом, док се јунаковом свесном изолацијом од друштва истовремено обезвређује идеалитет револуционарне колективистичке утопије. Циљ нам је да покажемо да ниједно од прозних дела Драгише Васића, писано током модернистичке фазе његовога рада, не може да по(д)несе искључиву доминацију ма каквих програмско-идеолошких значења и спознаја, јер га његова сопствена и стално присутна епохална (само)свест у томе онемогућава, стварајући увек пукотине – различите облике удвајања, сумње и запитаности, чак и у случајевима приповедака у којима је тенденциозност привидно преовлађујућа.</jats:p>