Abstract
<jats:p>У овом раду се анализира допринос романа Радослава Петковића Савршено сећање на смрт (2008) тумачењу неоплатонизма. Приноси се и образлаже се хипотеза да је главни јунак романа, монах Филарион, историји непозната личност, важан чинилац у преносу списа херметичког корпуса и Платонових дијалога са Истока на Запад, конкретно у Италију. Ради се о списима који су условили развој хуманизма и ренесансе и довели до процвата филозофије, књижевности, културе и науке. У сложеној и рафинираној наративној структури романа, лик јунака се формира по временским процесима који се односе на његов идентитет, а коме метемпсихоза омогућава дефинисање временске слике. Младић који постаје монах на Пелопонезу има приступ списима традиције Хермеса Трисмегистуса и Платона, чиме успева да уђе у езотеријски круг последњег великог византијског филозофа, Гемистоса Плитона. Роман Савршено сећање на смрт суптилно помера историјско упориште са чувеног Учитеља и Судије Гемистоса на непознатог Филариона, чиме се добија нови угао гледања и подстицајна контекстуализација овог значајног периода културне историје Европе.</jats:p>