Abstract
<jats:p>Неколико је важних исходишних тачака око којих се артикулише методолошки приступ у проучавању поетике Ивана В. Лалића који је отпочео, а потом уз већи број млађих настављача, наставио професор Александар Јовановић (1949–2021). Најпре је то песниково везивање за линију тзв. неосимболизма, специфичног поетског сензибилитета једног броја песника између педесетих и шездесетих година ХХ века, које Јовановић дефинише на свој начин. Тежња за стварањем друге традиције у односу на ону којом су наши савремени песници били инспирисани (претежно француском међуратном авангардом), у Лалићевом случају је значило активирање културолошке матрице Медитерана и нарочито Византије, њихове историје, културе и књижевности, као и античког и библијског света. Лалићев духовни став се све више окретао православном хришћанству, иако је специфичним песничким поступком водио дијалог са домаћим и страним песницима разних традиција које је преводио и од којих је, у извесном смислу, учио и тиме се формирао као изразити песник културе. Свет у коме је распршен смисао сучељавао се тако у његовој песничкој слици као временско-просторни парадокс, а лирски субјект као подвојен на „ја” и маску, на учесника збивања и својеврсног сведока летописца.</jats:p>