Abstract
<jats:p>Тумачећи поезију Ивана В. Лалића, проф. Александар Јовановић се понекад задржавао на стиховима који нису (обавезно) кључни за интерпретацију песме, али њему су били важни јер је песник у тим стиховима осликао човеково живљење онако како га је и сâм проф. Јовановић видео и осећао. У тим интерпретацијама понекад се не зна где се завршава Лалић, а где почиње Јовановић. Анализе неких делова Лалићевих песама могу се читати и као својеврсни дневник А. Јовановића, у којем се живот приказује као линија разграничавања између двеју супротстављености, којом човек несигурно хода покушавајући да пронађе меру. У овом раду представљају се неке од тих супротстављености које је Лалић у својим песмама започео да осликава, а Јовановић у својим тумачењима довршио.</jats:p>