Abstract
<jats:p>У раду се анализира природа интерпретативног поступка Александра Јовановића, пре свега основна уверења и књижевно-теоријске поставке на којима он почива, ослањањем на његове текстове о поезији и, делимично, прози. Током свог плодотворног изучавања српске књижевности Јовановић је пажњу посветио делима која остварују сложене односе са културом, односно делима која происходе из наслеђа и која то наслеђе стваралачки иновирају. Такође, овај тумач сматрао је да не може бити доброг говора о књижевности без личног и емотивног улога. Стога су култура, књижевност и емоционалност три темеља на којима почива Јовановићев приступ поезији. У раду ће се истражити како је Јовановић решавао сложена питања која је однос поезије и културе покретао, као што су комплементарност универзалног и националног, баштине и традиције, као и његова уверења о аутентичном приступу тумачењу, која су се испољавала и кроз отпор према импресионизму и некритичкој примени књижевних теорија.</jats:p>