Abstract
<jats:p>Право и књижевност, као самостални ентитети друштвене културе, на- стају и развијају се у истој природној и социјалној средини, условљени истим социјално-економским односима, истим захтевима друштва и веома сличним циљевима и задацима. У правној науци нема развијене методологије којом би се истражио степен утицаја уметничког стваралаштва на развој правне свести, а затим и конституисање и развој правне науке, као ни однос и интеракција ис- торије развоја уметности и науке о праву. Сциентолози би такав концепт истра- живања могли окарактерисати и као недопустиво мешање уметности и научне апаратуре, док би историчари уметности и социолози књижевности без пуно напора могли да издвоје прегршт функција књижевности, заједничких диспо- зитивним, али и нормативним правним актима. Иако на први поглед можда није толико уочљива, веза између историје државе и права и историје културе и уметности, пре свега књижевности, веома је блиска и комплексна. И право и уметност припадају области духовне културе друштва, на сличан начин представљају одраз друштвених односа, степен раз- воја друштва и друштвене свести, а интерактивно и сами врше утицај на њихов развој. Уметност посредним утицајем на развој друштвене критичке свести, поред осталог и о категоријама демократског уређења, а тиме и на право, које пак на развој наведених категорија утиче регулативно. Формирајући правни поредак, право, као и уметност, остварује важну васпитну функцију.</jats:p>