Abstract
<jats:p>Када жеља за просторном и временском адаптацијом надмаши реално стање модерног субјекта, његова прича се исписује из нултог простора. Анализом романа Цинк Давида Албахарија, показаћемо на који начин се различити топоси од Америке, преко Израела до Београда посматрају као места немогућег настањења и умирења главног јуна- ка. Циљ овог рада, поред указивања на раскорак између свести субјекта и простора који жели да настани, такође се односи на приказ краха једне приче проузрокованог онтоло- шком кризом. Криза простора унутар Албахаријевог романа омогућила је посматрање неколико суноврата: породичног, личног, трансценденталног, егзистенцијалног, с тога ћемо различите топосе по којима се главни јунак креће посматрати као рефлексију уну- трашњег бића. Приказаћемо на који начин заузимање нулте тачке у простору доприноси удаљавању од културолошког и трансценденталног наслеђа, које на крају доводи до пу- цања самог дискурса.</jats:p>