Abstract
<jats:p>У овом раду се, на основу естетичких ставова о трагичном у књижевности, интерпретацијом одабраних дела, истражује процес трансформације трагичног јунака, од антике до модерних времена и његово обликовање ван драмске форме, у приповеци. У уводном делу дат је сажети осврт на дефиницију и редефиницију трагичног јунака и преглед филозофских и књижевно-научних разматрања од антике до савременог доба. Теоријско-методолошки оквир чине ставови Аристотела, Ф. Хегела, Ф. Шелинга, А. Шо- пенхауера, Ф. Ничеа, Н. Фраја, те савремених истраживача К. Козака, Е. Пула, Ј. Борјева. У средишњем делу, анализирају се главни ликови приповедака П. Кочића „Кроз мећаву“, С. Матавуља „Пилипенда“, Р. Домановића „Идеалиста“, Л. Лазаревића „Ветар“. Утврђује се присуство трагичних елемената својствених трагичним јунацима антике и особина које их приближавају модерном трагичном јунаку. У завршном делу закључујемо да су српски реалисти у процесу формирања трагичног јунака своје епохе, успели да одговоре есте- тичким захтевима трагичног у форми приповетке. Циљ рада је да на конкретним приме- рима покаже процес формирања модерног трагичног јунака у српској књижевности, чије обликовање захтева примену сложенијих наративних поступака, којима се уједно указује и на процес превазилажења захтева реалистичке поетике и појаву модерних тенденција у српској приповедној прози.</jats:p>