Abstract
<jats:p>У раду се истражују еротске приче Милорада Павића у којима се као специфична одлика препознаје еротизација књижевности. Истраживачка пажња тако је усмерена на приче „Девет киша“, „Љубавна подука са острва Лезбоса“ и „Чекајући такси који нико није позвао“. Премда се Павићево дело већ деценијама показује као чест предмет истраживања, еротски аспект његове прозе остао је занемарен. У овим причама препознајемо тематизовање ероса уз поигравање са самом књижевношћу или пак њеним механизмима – писањем, версификацијом и читањем. У томе видимо јасно еротизацију књижевности, али и постмодернистичку употребу интертекстуалности, односно еротску интертекстуалност. Циљ рада јесте да укаже на присуство еротске интертекстуалности и еротизације књижевности у прозном опусу Милорада Павића, те да осветли значајно присуство ероса у његовој прози и тако допуни историју српске еротске књижевности.</jats:p>