Abstract
<jats:p>Препознавање европске културе као матичне, и обрнуто, у међуратној српској књижевности било је високог интензитета. Структурирајући евроинтеграциј-ски наратив, српска литература је стратешки имагинирала саму Европу и оно (не)постојеће у њој, производила њену културну химеру и то као залог имаги-нације националне културе, и Европу а тако и национ чинећи дискурзивно стварним. О томе ће у раду бити реч. Али и о следећем: унутар артикулације европске културолошке парадигме у српској књижевној и културној поетици,осветлићемо један специфичан дискурзивни/културолошки аспект –облико-вање западнохришћанских светитеља и западно-хришћанске духовности –и то као једно од битних поетичких и идентитетских места српског модернизма, око кога се обликује културна „слика” и „мисао” о западном хришћанству, а тако додатно конституише али и шири унутрашњи европејски културни хори-зонт, и раскрива иманентна отвореност српског културног бића Другоме. И све то у путописима и есејима, пре свих, Јована Дучића, Исидоре Секулић, Ми-лоша Црњанског.</jats:p>